ONO NEOGRANIČENO NAČELO

Autor u članku razmatra različite modalitete pristupa jedinom sačuvanom Anaksimandrovom fragmentu (DK12B1), koji se istovremeno smatra i prvim pisanim dokumentom u istoriji Zapadne filozofije. Slično kao i u Talesovom slučaju, glavni izvor za izučavanje stavova ovog miletskog mislioca predstavlja Aristotelova zaostavština. Naime, iako se u Stagiraninovim delima na Anaksimandrovo ime nailazi samo četiri puta, znatno je veći broj mesta na kojima se upućuje ili aludira na „Talesovog sledbenika i učenikaˮ. U radu se, napre, istražuju moguća određenja ključnog pojma njegove filozofije τὸ ἄπειρον, koja se generalno kreću od toga da je apeiron „nešto između” (τὸ μεταξύ ili τὸ μέσον) elemenata, do toga da je on „mešavina” (μῖγμα) svih elemenata. Dodatno se tematizuje i pitanje da li je apeiron nešto što je „prostorno neograničeno”, ili je nešto što je „kvalitativno neodređeno”. Autor je, na Aristotelovom tragu, analizirao i da li je „ono neograničeno” čisto monističko načelo, ili je bivajući svrstan u grupu filozofa zajedno sa Empedoklom, Anaksagorom i Demokritom, Anaksimandar situiran kao neko ko nije više mogao govoriti o jednom načelu svega. Zaključak autora je da je, bez obzira na nedoumice i neslaganja među kasnijim komentatorima oko prirode ἄπειρον-a, izvesno da Anaksimandrovo „ono neograničeno” treba interpretirati kao tvar, i svrstati ga u grupu tzv. materijalnih uzroka.