{"title":"Босна и Херцеговина и потписивање Конвенције 1880. године","authors":"Boško Branković","doi":"10.7251/sin2102001b","DOIUrl":null,"url":null,"abstract":"Аутор у кратким цртама даје преглед дешавања у окупираним покрајинама Босни и Херцеговини везаним за положај православне цркве од аустроугарске окупације до потписивања Конвенције 1880. године. Државно-правна ситуација у окупираним покрајинама тражила је промјене у структури и дјеловању православне цркве. Окупационим властима посебно је сметало право цариградског патријарха да поставља митрополите и право турског султана да врши инвеституру берата. Сарадња Беча и Цариградске патријаршије није била условљена само страхом од јачања утицаја Српске православне цркве у Босни и Херцеговини, већ и заједничким интересом на сузбијању руске панславистичке политике. Закључци Конвенције били су највећи ударац за вјерску самоуправу српског народа у Босни и Херцеговини, што је изазвало жестоке протесте код српских црквено-школских општина. Конвенција није ријешила проблеме са православном црквом како су то мислили да ће се десити у врху окупационих власти у Бечу и Сарајеву, већ је само заоштрила односе са српским црквено-школским општинама који ће касније прерасти у аутономни покрет за црквено-школску аутономију.","PeriodicalId":34226,"journal":{"name":"Sineza","volume":" ","pages":""},"PeriodicalIF":0.0000,"publicationDate":"2020-10-10","publicationTypes":"Journal Article","fieldsOfStudy":null,"isOpenAccess":false,"openAccessPdf":"","citationCount":"0","resultStr":null,"platform":"Semanticscholar","paperid":null,"PeriodicalName":"Sineza","FirstCategoryId":"1085","ListUrlMain":"https://doi.org/10.7251/sin2102001b","RegionNum":0,"RegionCategory":null,"ArticlePicture":[],"TitleCN":null,"AbstractTextCN":null,"PMCID":null,"EPubDate":"","PubModel":"","JCR":"","JCRName":"","Score":null,"Total":0}
引用次数: 0
Abstract
Аутор у кратким цртама даје преглед дешавања у окупираним покрајинама Босни и Херцеговини везаним за положај православне цркве од аустроугарске окупације до потписивања Конвенције 1880. године. Државно-правна ситуација у окупираним покрајинама тражила је промјене у структури и дјеловању православне цркве. Окупационим властима посебно је сметало право цариградског патријарха да поставља митрополите и право турског султана да врши инвеституру берата. Сарадња Беча и Цариградске патријаршије није била условљена само страхом од јачања утицаја Српске православне цркве у Босни и Херцеговини, већ и заједничким интересом на сузбијању руске панславистичке политике. Закључци Конвенције били су највећи ударац за вјерску самоуправу српског народа у Босни и Херцеговини, што је изазвало жестоке протесте код српских црквено-школских општина. Конвенција није ријешила проблеме са православном црквом како су то мислили да ће се десити у врху окупационих власти у Бечу и Сарајеву, већ је само заоштрила односе са српским црквено-школским општинама који ће касније прерасти у аутономни покрет за црквено-школску аутономију.