Аксиолошка етика Николаја Хартмана

Рад одређује значај и допринос аксиолошки фундиране моралне филозофије Николаја Хартмана. Хартман намјерава превазићи незадовољавајуће једностране и сукобљене позиције које су вијековима оптерећивале етичку теорију помирењем Ничеовог изазова превредновања вриједности са Кантовим априорним дужностима користећи се материјално-вриједносном етиком Макса Шелера. Феноменолошком анализом моралног искуства Хартман жели изградити етику на објективним аксиолошким темељима. Етику као дисциплину конципира подједнако контемплативно као и нормативно. Својим истраживањем етика мора у пуноћи и разноврсности обухватити све сфере духа који јој доносе материјала. Јединство етике у плуралитету морала налази у њеној аксиолошкој одређености. Вриједности спознајемо априорно емотивистички и оне постоје попут Платонових идеја. Нову скалу вриједности дијели на: фундаменталне вриједности (елементарне вриједности и вриједности добра), основне моралне вриједности (добро, племенито, чистота, обиље искуства), специфичне моралне вриједности или врлине груписане у три етоса како су историјски биле откриване (античким, средњовјековним и модерним етосом). Однос вриједности, по узору на природне науке, уређује законима (слојева и фундирања, супротности и комплементарности, висине и јачине вриједности). Хартман нам нуди упечатљиву картографију вриједносног неба. На крају, поред антиномија које Хартманова филозофија свакако садржи, можемо закључити да је његов допринос аксиологији и етици од суштинског значаја. Савремена етичка теорија која заборавља Хартманову мисао озбиљно је због тога осујећена у својим резултатима.