ПРИПОВЈЕДАЧ И ЊЕГОВА ОБЛИЧЈА КА ЈЕДНОЈ МОГУЋОЈ ТИПОЛОГИЈИ ПРИПОВЈЕДАЧЕВЕ ПОЗИЦИЈЕ У НАРАТИВНИМ ТЕКСТОВИМА

Abstract

Категорије приповједач и перспектива приповиједања посматране су иразмотрене у овоме раду у оквирима неких од најутицајнијих теорија припови-једања у другој половини двадесетог вијека, периоду у коме је наратологијастасала као самостална дисциплина и доживјела велики успон. Иако су нара-тор и перспектива из које посматра догађаје које презентује у приповједномтексту два засебна чиниоца, теоретичари различитих оријентација дозвољавајуњихово обједињавање у оквирима прецизно дефинисаног интерпретативногприступа. У овоме раду су, укратко, колико је то било нужно за обраду насло-вом задате теме, представљене теорије приповиједања Волфганга Кајзера, Веј-на Бута, Франца Штанцла, Жерара Женета и Мике Бал. Указано је на њиховеидејне подударности и терминолошке разлике, као и на драгоцјена нијансира-ња која назначава свака од посматраних приповједних теоријских платформи.Садржајно и терминолошки ни једна од теорија приповиједања нема опште-прихваћен статус, због чега се у раду залажемо за приступ који би интегрисаодобре стране сваке од њих, а занемарио оне које су оспорене усљед непримје-њивости. С обзиром на значај наратора и његовог статуса у причи, чинилацакоји представљају услов њеног приповједног карактера, сачинили смо једнумогућу типологију позиције приповједача која се темељи на ставовима наведе-них теоретичара књижевности. Као и сваки други вид теоријског уопштавања унауци о књижевности и понуђена типологија има смисла само уколико је ин-терпретативно примјењива и саобразна са разноврсном природом прознихкњижевних дјела.