As a Wall Came Down…. New Boundaries, New Narratives (Yugoslavism and Yugoslav Artistic Space, Discontinuity and Fragmentation in the Core Narrative of the Cultural Institutions in Transition-Period Serbia)

As a Wall Came Down… New Boundaries, New Narratives (Yugoslavism and Yugoslav Artistic Space, Discontinuity and Fragmentation in the Core Narrative of the Cultural Institutions in Transition-Period Serbia)The main aim of this overview is to trace the presence and importance of the Yugoslav narrative (dedicated to a common cultural and artistic space before, during and after Yugoslavia) as important for (re)creating and maintaining continuity and coherence in the core narrative as an internal structure of cultural institutions in Serbia, especially in the transition period (2000 – 2018). The emergence of the South Slavic unity idea at the territory of the Balkans, as we argue in the article, can be traced to a time long before the state of Yugoslavia was created as a concept. The fact that a common field (common ground) in the sense of cultural space existed long before the creation of Yugoslavia contains the assumption that common cultural ground and art space exist in the post-Yugoslav period as well. The concept of the common cultural space is also known as Yugoslav Artistic Space. The main goal of the article is to shape the conclusion that Yugoslav Artistic Space, considering its tradition, still exists despite the political changes after 1989, particularly during the ‘90s and the transition process, if not in another sense, than as a core narrative of the institutions (such as the Museum Of Contemporary Art in Belgrade, for example). It also delineates the thesis that marginalization of the Yugoslav legacy leads to discontinuity, fragmentation, and a status quo position in the transition process of Serbian cultural institutions. Kiedy mur upadł… Nowe granice, nowe narracje (Jugoslawizm i jugosłowiańska przestrzeń artystyczna, dyskontynuacja i fragmentaryzacja w głównym nurcie narracji instytucji kultury w Serbii w czasie przemiany)Celem artykułu jest prezentacja obecności i znaczenia jugoslawizmu i jugosłowiańskiej narracji, jak też fenomenu jugosłowiańskiej przestrzeni artystycznej (także po upadku Jugosławii), jako czynnika podtrzymującego kontynuację i jedność głównego nurtu narracji dotyczącego struktury instytucji kultury w Serbii w okresie przemiany (2000 – 2018). Kreacja jedności jugosłowiańskiej (południowosłowiańskiej) na terenie Bałkanów, jak będzie o tym [mowa] w tekście, ma swoje początki wiele lat przed powstaniem państwa jugosłowiańskiego. Fakt istnienia wspólnego pola w sensie kulturowym i kulturologicznym przed powstaniem Jugosławii daje nadzieję możliwości istnienia jednej kulturowej i artystycznej przestrzeni także w okresie post jugosłowiańskim, za sprawą znanego i niedawno zdefiniowanego terminu „jugosłowiańska przestrzeń artystyczna” Ješy Denegri (2011). W artykule jest położony akcent na jugosłowiańską przestrzeń artystyczną wraz z jej tradycją, która, pomimo zmian politycznych 1989 roku, a szczególnie lat 90-tych, trwa nadal w bardzo konkretny sposób, w głównym nurcie narracji instytucji kultury (czego przykładem jest Muzeum Sztuki Współczesnej w Belgradzie). [Autorka] eksponuje także twierdzenie [obecne w głównym nurcie narracji], że marginalizacja idei i tradycji juslawizmu prowadzi do zerwania kontynuacji i fragmentaryzacji, do przyjmowania pozycji status quo w procesie przemiany instytucji kultury w Serbii. Чим је Зид пао… Нове границе, нови наративи. (Југословенство и југословенски уметнички простор, дисконтинуитет и фрагментираност средишњег наратива институција културе у Србији, у периоду транзиције)Чланак представља осврт на присуство и важност југословенства и југословенског наратива, као и феномена југословенског уметничког простора (и после Југославије), у поновном успостављању и одржавању континуитета и јединства средишњег наратива као носећег, када је реч о унутрашњој структури институција културе у Србији, у периоду транзиције (2000 – 2018). Стварање јужнословенског јединства на територији Балкана, како ћемо навести у тексту, има своје почетке много пре прве концептуализације југословенске државе. Чињеница да је заједнички простор, у смислу културолошког и културног заједничког поља, постојао и пре стварања Југославије, наговештава могућност постојања јединственог културног и уметничког простора и у пост- југословенском периоду, познатим и дефинисаним управо термином југословенски уметнички простор, Јеше Денегрија (2011). У тексту се истиче да југословенски уметнички простор, узимајући у обзир његову традицију, опстаје упркос политичким променама 1989, нарочито ‘90тих година, све до данас – на конкретнији начин, или у средишњем наративу институција културе (Музеја савремене уметности у Београду, на пример). Такође, истакнута је тврдња да имаргинализација идеје југословенства и традиције југословенства, води у дисконтинуитет, фрагментацију, и status quo позицију у транзитивном процесу институција културе у Србији.